Ubiću se. Ubiću te. Ubiću se. Ubiću te. Ubiću se. Ubiću te. Ubiću se. Ubiću te. Ubiću se. Ubiću te... - izgovori, čupajući poslednju laticu bijele rade. Nažalost, moram. Možda bih više volio da ubijem sebe, nego tebe, ali sudbina tako nalaže, zar ne draga? Ona je samo stenjala i prestravljeno gledala u njega. Gledala u savršeno lice, čovjeka koji je za nju bio potpuni neznanac, kome se potpuno predala, i sada završila ovdje, ne zna gdje, u nekom podrumu, i biće iskasapljena. Možda će me skuvati, isjeckati, srediti pa silovati, možda će spaliti moj leš. Možda me neće ubiti. Možda samo želi da se igra. Hvali mu adrenalin. Nadala se. Ali ne. Znala je ona kakvi su oni. Ubice. Serijske ubice. Ako je nešto gledala to su bile serije. Mnogo serija. Sve je znala, praktično je i sama bila detektiv, u neku ruku i ubica. Svašta joj je prolazilo kroz glavu. Prvi seks. Nikad više seks. Njena porodica. Njeno lijepo tijelo, koje trune, u grobu. Šta je samo sve čekalo u životu. Sve žurke, sva putovanja, brak, djeca... Ništa od toga.  Umirem. Umirem, čim mi sve lijepo prolazi kroz glavu. Uh, kada bi samo otišao na trenutak. Probala bi da se oslobodi. Ruke su čvrsto vezane kanapom za šipku koja se nalazila u centru podruma. Velikog podruma. Koji je bio potpuno pust. To je bilo stvarno čudno. Vjerovatno je sve svoje žrtve dovodio tu, i vezao ih za isti stub. Podrum potpuno prazan, polutaman, u svakom uglu po jedna svijeća, sve su dobro odgorjele. Mora da je u ovom podrumu već 3-4sata. Možda će neko početi da je traži. Ali, svakako, sve i da neko pomisli da je možda nestala, da je neko odveo, ubrzo bi to smetnuo sa uma i rekao sebi, ma sigurno se uspavala, negdje u nečijem krevetu... Nije da je bila drolja, ali voljela je muškarce. Smatrala je da je normalno da djevojka njenih godina ima stalan i raznovrstan seksualni život. Pa skrasiće se ona jednog dana, lijepa je, bitno je bilo samo da se čuva zaraze, nije nikad pomislila da bi mogla završiti u podrumu zgodnog ubice...

A taman si počela da mi se svidjaš. Čudno je. Tako uvjek bude. Nadjem super curu, izlazim sa njom neko vrijeme, i kad dodje taj momenat pitam je želi li da cvijet odluči voli li me ona, kao svaka glupa žena, ponesena riječju voli, kaže želim, naravno, i glupo se nasmiješi. Tako je bilo  svaki put. Tako je i sada. Kao da je to mala stvar, što smo nas dvoje u tom trenutku zajedno, i što je pitam tako nešto, kao da je to obična glupa predigra, samo uvod u seks. Svi samo na to misle, seks, seks i samo seks. E ovaj je super, baš je zgodan, biće moj noćas. I šta god da je pitaš reći će da, samo da te odvuče u krevet. Čudne ste vi žene, baš ste čudne, a sve ste na isti kalup, vjerovatno vas zato i kalupim ovako, jednu po jednu, nedeljno, nego, više mi je i to dosadno... Progovori to i nasmija se, onako dosta cinično. Ona ga je slušala i nije mogla da vjeruje, mislila je u sebi: a gdje je ono, majka mi je bila alhos, tata me silovao, spavao sam kod komšije koji nije imao ruke i tjerao me da ubijam male mace?? Je li moguće da ubija čisto onako, iz dosade? Samo zato što misli da su žene glupe? I samo zato što mu je jebeni cvijet to naredio? 

E, sad već moram da te ubijem. Izvini, ali moram na net da lovim druge žrtve. Stvarno, stvarno mi je lijepo sa tobom, ali uvjek postoji ono ali, jednostavno te moram ubiti i ići dalje. JEBENI CVIJET! Zašto je jači od mene!!!

Valjda mogu to da dozvolim tebi. Samo u tvom slučaju. Da. Mogu. E pa ajde. Daću ti poslednju želju. Upita je šta želi i grubo odlijepi traku za njenih usta! Vrisnula je od bola. Gledala ga je. Šta želim? Šta želim prije smrti? Želim da znam sve o tebi?Zašto? Zašto ovo radiš? Gledao je. Samo je gledao. Čitav jedan minut. Pravo u oči. Nije se pomijerao. Plakala je i kroz suze ponavljala, zašto ovo radiš, zašto???

Ruka je krenula ka podu. Uzeo je traku i opet joj je stavio preko usta. Popeo se uz stepenice i zatvorio vrata. Ostala je mraku. Plakala je. Više nije mogla ni da misli. Nije znala šta da misli. Ubiće me! Neće me ubiti! Ubiće me! Neće me ubiti! Ubiće me! Neće me ubiti!

Opet je otvorio vrata, i sišao niz stepenice. Plakao je. Uh, to je dobar znak. Plače, rastužila sam ga, ispričaće mi svoju životnu priču, a onda ću zvati policiju, trunuće u paklu, bolesnik! Napravila je facu nevinog jagnjeta koje moli, koje voli. Čekala je i molila se, molila se, posle ko zna koliko vremena. Iako je tvrdila da je ateista.

U ruci je držao bijelu maramicu. Stavio joj je preko usta, i uspavao je. Tada je opet izašao, i vratio se posle deset minuta. U ruci je nosio cvijet. Počeo je da čupa. Nož, sjekira, pištolj, nož, sjekira, pištolj, nož, sjekira, pištolj, nož, sjekira, pištolj, nož, sjekira... Izašao, i vratio se, ovog puta sa rukavicama i sjekirom u ruci. Jecao je i kroz suze govorio, zar tvoja želja nije mogla biti da te ne ubijem?